Dragan Đukić – intervju za francuski radio “VILLE LUMIERE”:
NE PLAŠIMO SE BITI DRUGAČIJI!
Možete li nam opisati svoju rukometnu filozofiju?
Zovem se Dragan Đukić, dolazim iz Srbije, EHF Master trener koji je mnogo godina radio van zemlje, u klubovima kao što su: Pick Szeged (HUN), Vardar (MKD), Madeira (POR) i nacionalni timovi: Makedonija, Svajcarska, Velika Britanija i Israel. Zajedno sa prijateljima iz rukometnog sveta, pokušali smo da damo rukometnoj zajednici nešto novo, nešto drugačije od drugih načina rukometnog obrazovanja stvorivši pre pet godina projekat „Handball4all“ – letnju akademiju za mlade igrače i trenere. Njen glavni cilj je povezivanje rukometnih zaljubljenika iz različitih zemalja i pokušaj da im se pomogne da poboljšaju svoje sportsko znanje i rukometne veštine.
Zašto ste izabrali baš takav put?
Kada igrači završe takmicenja mlađih kategorija (SP U-21), većina njih ostane negde „između“ jer još uvek nisu dovoljno dobri da budu seniorski klupski ili reprezentativni igrači, a nisu više ni tako „mladi“, pa je ono što se obično dešava je da prestanu sa rukometom ili da ne razviju svoje potencijale u skladu sa onim koje poseduju! Kao što znamo, leto je period kada ljudi koji žele da se unaprede mogu najviše da urade na sebi i zato se ono mora iskoristiti. „Handball4all“ je mesto gde se to može učiniti, jer je igrač okružen sa istim uzrastom igrača iz celog sveta i trenera koji mu mogu pomoći. Tokom godina, otkrili smo da je Akademija mesto korisno i za mlade trenere, gde mogu produbiti svoje iskustvo kroz rad sa nekim od najboljih trenera – predavača koji su uključeni u naš projekat.
Sta je osnovni cilj i funkcija projekta?
Započeli smo naš projekat visoko u srpskim planinama – mesto zvanom Brzece, na Kopaoniku, na 1200 m nadmorske visine u savršenom okruzenju (hotel i dvorana zajedno u istom objektu), a nakon tri godine odlučili da se preselimo u Kladovo, mali gradić na granici Srbije i Rumunije, na Dunavu, gde imamo idealne uslove za rad. Tokom svih sedam dana akademije naši igraci imaju četiri dnevne trenažne jedinice – svaki dan započinje sa S&C lekcijom (upustva koja se odnose na brigu o sopstvenom telu, ishranu, pravilan rad u teretani i sl.), zatim sledi rad u sportskoj dvorani u jutarnjem i popodnevnom terminu, dok je veče rezervisano za teoretsko predavanje. Važno je napomenuti da se naš rad temelji na pojedincu ili malim grupama igrača, (jedan na jedan s trenerom), tako da igrač i trener mogu „osetiti jedan drugog“.
Koje su potrebni kvaliteti za ovakav projekat?
Zbog našeg individualnog koncepta, broj učesnika je vrlo ograničen (18-20 igrača i 10-12 trenera koji prate naš rad). Uz predavače – neke od najvećih imena iz rukometnog sveta – C. Ortega (ESP), S. Olsson (SWE), D. Adžić (MNE), A.Buligan (ROU) itd, i medicinsko i prateće osoblje – ukupan broj ucesnika je limitiran na 40 osoba! Važno je takodje znati da su igrači koji dolaze na akademiju stariji od U-18 uzrasta, a biramo ih po kvalitetu i prema poziciji na kojoj igraju – sve iz razloga da imamo slican broj igraca na svim pozicijama, jer radimo i specijalne jedinice treninga po igračkoj poziciji.
Kako vidite proces treninga za 10 godina?
Hvala na ovom, veoma važnom pitanju! Moje mišljenje je da smo već dostigli maksimalni broj kolektivnih treninga tokom dana i u budućnosti moramo ići na dole! U budućnosti igrači će imati samo jedan kolektivni trening dnevno, gde će se raditi na kolektivnim stvarima kao što su taktički elementi (odbrana, napad, brz centar itd), a ostatak vremena će biti posvećen poboljšanju individualnih veština svakog pojedinca! Na primer, zašto bi neko ko je vrlo snažan, ali sa problemima u tehničkim elementima morao da provede isto vreme u teretani sa nekim ko je dobar u tehnici, ali ne i dovoljno jak? Trebamo da vodimo računa o individualnosti svake osobe, jer samo na taj način i naš tim može biti bolji.
Šta vas fascinira u Vašem poslu i šta vam se najmanje svidja?
Tokom moje karijere sada kao rukometnog trenera (a prethodno kao igrača), sport mi je dao priliku da vidim, upoznam i bolje razumem ljude iz različitih zemalja i sa drugačijom životnom filozofijom. Kada smo mladi, svi imamo slične snove – da menjamo svet, ali kad steknemo nešto iskustva shvatimo da se moramo i sami promeniti jer smo i sami deo sveta! Ja sam lično ponosan i srećan da projekat „Handball4all“ pomaže nekim mladim ljudima da pronadju svoje mesto u svetu.
Ako možete da date jedan savet za mlade ljude koji žele da krenu ovakvim putem?
Neka se ne boje da budu drugačiji! Pronađite svoj sopstveni put u budućnost, i to je to! Volite svoju struku – radite ono što hoćete, slušajte svoje srce i imajte svoje lične snove! Život je pun izazova i oni će doći – naše je da budemo spremni!
Za kraj, šta mislite o rukometnom projektu PSZ-a?
Imam veliko poštovanje za sve što je francuski rukomet učinio i čini u poslednjih 20 godina. Na reprezentativnom nivou, Francuska je postala najjača rukometna nacija na svetu! Prošla godina – 2015-a je bila neverovatna, jer su sve Francuske selekcije (od U-17 do seniora!) osvojile zlato! U istom trenutku, i ženski rukomet pokazuje neverovatan potencijal. Sve izgleda kao bajka, ali kao i uvek u životu nešto „nedostaje“! Od titule Monpeljea, (u sezoni 2003.) Liga Sampiona još uvek čeka francuskog pobednika … Projekt PSZ jedan je od definitivno najzanimljivijih u svetu sporta, ne samo u rukometu! Okupiti na jednom mestu, (u Parizu, jednom od najlepših gradova na svetu), sve najbolje igrače i trenere, dajući im priliku da svaki dan rade neke izvanredne stvari primer je drugima iz rukometne zajednice da ga slede i urade velike stvari za sve nas. Iskreno se nadam da svi oni koji su uključeni u projekat PSZ razmišljaju o budućnosti na sličan način, i da će uspeti da stvore nešto što će biti prepoznatljivo kao dugoročni brend.
Miislite li da PSZ ima snage da osvoji Ligu Sampiona?
Stvarno mislim da je 2016. godina – godina PSZ-a! Sve je (napokon!) na mestu. Dva fantastična trenera, neverovatni igrači – najbolje koje rukometni svet ima, plus kao šlag – jedinstveni i neponovljivi Nikola Karabatić, borac, vođa, šampion, pobednik … PSZ je definitvno jedan od mojih favorita u Ligi Sampiona ove godine. Kao prijatelj nekih od ljudi unutar PSZ projekta mogu da imam lične simpatije i one su već na strani ove neverovatne ekipe, ali kao rukometni trener ja moram da sledim i činjenice, ali i one su na istoj strani! Meni ostaje samo da im pozelim puno sreće i da pozdravim sve rukometne zaljubljenike u Francuskoj!
(Kompletan intervju u originalu – na francuskom možete pročitati na sajtu: http://www.villelumiere.paris/news/exclu-itw-(vl)-dragan-djukic:-%22je-pense-vraiment-que-2016-est-l’année-du-psg%22-1523)